Bećković je hteo živu da me sahrani

Genije: Miodrag Ćakić/Diskoteka 3D

Najsrećnija sam bila kada su o meni pisali Rastko, Crnjanski, kada mi je dahove brojao Vinaver i udove slikao Todor Manojlović, kad su se nadrealisti mnome igrali kao pin up damom, te međuratne epizode meni su najdraže. Plesala sam ludo i bestidno, bila sam ekstaza, život mi je bio važniji od knjiga, bila sam baš zrela, spremna za nešto mnogo veće. Disala sam slobodno. Pre toga bila sam u parnasovskom pubertetu, nezrela, kao i svaka devojčica, otac mi je radio u ministarstvu spoljnjih poslova i bio strašno škrt, strog i servilan. To je moja Rakić-Dučić faza. Bežala sam od voljenog, ali zatucanog i krutog oca birokrate, u kafane i bircuze, na ulicu, među decu i cveće. Družila se sa zvezdanim Disom, sa Simom sišla s uma u blistavi dan i nije mi žao. I ludnica je za čoveka, mislim, za ženu, sve treba probati, život je jedan

Imamo ekskluzivnu čast da razgovaramo sa Gospođom Srpskom Poezijom koja na prvi pogled, iako starija od veka, izgleda kao prava dama, doduše, malo demode, ali to je još uvek držeća gospođa takoreći u najboljim godinama. Pričamo o svemu, prošlim vremenima, mladalačkim krizama, dostignućima i pregnućima.

Photo: Stock

*Oduvek ste imali mnogo obožavatelja, u poslednje vreme svi pišu o Vama, stari, mladi… Kako se osećate s obzirom na takvu i toliku pažnju?

To mi godi, znate, uvek sam volela da se o meni govori, da me citiraju i opisuju, proniču u moje dubine i baš mi prija kada me analiziraju na kauču gospodina Frojda, golu ili obučenu, svejedno, sve za umetnost, ja tako uvek kažem, neka žrtva se mora podneti, ali vrhunac mi je kada se zbog mene svađaju ili potuku, makar rečima, onda vidim da vredim, da moj život ima smisla, da se bore za moju naklonost, ah, kako je to dirljivo… kao nekada kada sam bila mlada… (Srpska Poezija obrisa nevidljivu suzu u krajičku oka, ako smo dobro videli, svojim crnim izvezenim čipkastim rupčićem.)

*Kako vidite sebe danas, jeste li zadovoljni svojim životom, onim što ste postigli?

Čujte, uvek može bolje, ali eto, koliko se moglo uradilo se. Danas je sve mnogo bučno i brzo, nije prefinjeno i sporo kao ranije, nema više one stare romantike, sve je grubi seks, pesnik ejakulira već u prvoj strofi, kao da piše toljagom, a posle o tome razmišlja, a za emociju se treba pripremiti, čitaoca uvesti lagano u pitanja srca. Osećanja su nestala netragom a ona su stil, ona su muzika, ritam koji je smisao, ne reči i parole… Ja sam već žena u godinama i meni su te nijanse važne, one su moj život, moje sećanje…

*Nije valjda da više nema dobrih pesnika?

Malo ih je, mladiću, malo, i uvek ih je bilo malo. Svi samo pričaju, rimuju, njaču, kevću, ali u tom luku i vodi nema mene, niti ljubavi moje, u tom žuboru krvi ja se ne vidim, to je neki bes i praznina, neki vapaj i jauk, želja za afirmacijom bez pravog talenta i posvećenja. Danas mladi pesnici hoće odmah da budu priznati, nagrađeni, primljeni u društva književnika, ovde ih ima tri, da se obezbede finansijski a ujedno hoće da budu buntovnici i kritičari društva. Sami sebi su opozicija. To su naučili od političara koji su upropastili sve, pa će tako i mladi pesnici upropastiti mene, ali nije mi žao. Nek bude šta mora.

*Da li je moguće da Vam baš niko od mlađih ne uliva nadu? Da li pratite internet portale, neki su napravljeni samo zbog Vas i zbog svega o Vama. Macin Agon, na primer, tamo ima i Vaših prevedenih stranih prijateljica, kao i najmlađe ekipe pesnikinja i pesnika?

Čitala sam uvodnu Macinu reč za poslednji, avgustovski broj i, verujte, bilo mi je žao jer Maca ima i dobre prevode i ovako, simatičan je, ali ne ume da napiše šlajfnu teksta a da sebi i logici ne skoči u usta. Dobro ga je izbubetao po guzi onaj Sarajlija, Prljavi Hari, ali koliko vidim, ne vredi. Na kraju tog uvodnog teksta agonije u kome se otvoreno nudi svima i prikazuje kao moralni gmaz, citira Vujicu Rešina Tucića, pesnika koji je zbog svog stava izbačen iz stana, bio proganjan i mogao završiti na robiji da nije bilo divnog Oskara Daviča.

Bio je jeftin dizel kod Tihe i Čede: D. J. Danilov

Photo: http://www.novosti.rs

*Ipak, niste ništa rekli o sebi u pesmama mlađih, Mace, ili npr. Skorunovića, obećavajućeg pesnika i kritičara, budućeg profesora, sada asistenta Tihe De Brahe transa?

Imam problem s tim mlađima. Ne vidim, ne osećam da oni za početak i što je najvažnije, uživaju u meni, slutim samo golemu ambiciju na suvo, jer te kilometarske pesme kao da je pisala mašina, mada, i mašina bi bila zanimljivija. Nema tu književne strasti, o oduševljenju da ne govorimo, a bez oduševljenja sve je samo činovnička dokolica i dosada. I kada pišu o drugima, kao i pesme, oni su tako dosadno sivi i poučitelni, kao starci, uvek neki citati, posvete, a poezije, koja je nadahnuće ili nije ništa, nema ni u tragovima. Smrtno su ozbiljni i kada se kao šale, da to plaši. Predstavljaju sve kao tragediju, a onda kažu da možda i nema nikakvog smisla. Pa čekajte! Poneka sintagma i stih povede, ali sve se odmah survava u zanimaciju glave i ispraznosti. Maca je ponekad smešan zbog svoje besvesti, ali Skorunović je nečitljiv. Ja sam komunikacija, ako nema komunkacije, promene u osećanju sveta pre i posle pesme, onda ta pesma i ne treba da postoji. Ne znam šta rade na tim fakultetima, ali da uništavaju talente to je izvesno.

*Šta mislite o najstarijoj generaciji, afirmisanoj na sva zvona u medijima, na primer o Hoćku Moćku Bećku i Nogi? Šerlok Ćerač je pisao starinske stihove, zar ne?

Sve je to retorika, mantra, vic i igra reči, neduhovita. Više mi se sviđao Hoćko dok je uređivao erotsku križaljku „Čik“. Jeste da je tamo objavljivao pesme amatera u okrilju starinski razgolićenih devojaka, ali to je njegova prava neakademska mera: enigmatika, skeč, malograđanska vulgarna šala i poza lakrdijaša. Tu sam se osećala bar sveže, zdravo, karnevalski. Kada se okrenuo sahranama i grobljima, kostima i mrtvima, shvatila sam da me želi živu sahraniti, da mu je slađa smrt i praznina od života kakvog-takvog. A njegov drug Nogo je toliko puta probao da me siluje, zakolje i iskasapi da me ne čudi da su bliski. Kako grub i neotesan čovek može biti pesnik, ne shvatam. To nikada nije bilo. I u vreme moje čukun-bake pesme su bile nežne i o nežnostima.

Ljubitelj mrtve poezije: M. Bećković

Izvor: www.novosti.rs

*Kad smo već spomenuli zvezdočatca 90-ih profesora Tihu De Brahea u jalovom transu, zar Vam se ne dopadaju njegovi omiljeni pesnici skriveni između reči i senki? Oni su bar puni uzvišenih misli, brilijanata i ćubastih ptica.

Ali Baba ruska Daniluška, naj dizelaš 90-ih, jednostavno je preterao jer mu niko nije rekao da treba da zakoči malo i parkira. Dolivali su mu dizel, ulje i miropomazanje svi, od rahmetli loših pesnika Ivana V. Lalića i Mije Pavlovića do Bojane Stojanović Pantović i Dubravke Đurić. Šta je on mogao nego da dodaje gas, nije on – jadan, nepismen i nekulturan – kriv što ga proglasiše za najboljeg. Njegovi romani su udžbenici odakle možete predavati školske primere lošeg stila, od prve rečenice. I to je zanimljivo i korisno. Zato njega čitam sa velikim osmehom na usnama. Posebno posle studije Predraga Čudića koji se sit načudio i predrago pisao o njemu. Elpenor je smrtno ozbiljna groteskna figura, kao i zen majstor Radojica. Voja Rešetka je najviše obećavao, ali je na kraju postao Koštunica, a znamo da taoisti kažu da je istina ono što je na kraju, a ne ono na početku. I Šapa Đokonda je doživeo slatku smrt, sve je to prenemaganje i glumljena slabost, odrazi i varke, ne prava ja, a vidite da sam ja od krvi i mesa, sasvim nesavršena.

Zauvek mlad: Rastko Petrović

Photo: Stock

*Dobro, vidim da nemate lepe reči za suvremenu sebe, recite nam onda nešto o svom sazrevanju, pubertetu i mladosti. Kada ste bili najsrećniji?

Najsrećnija sam bila kada su o meni pisali Rastko, Crnjanski, kada mi je dahove brojao Vinaver i udove slikao Todor Manojlović, kad su se nadrealisti mnome igrali kao pin up damom, te međuratne epizode meni su najdraže. Plesala sam ludo i bestidno, bila sam ekstaza, život mi je bio važniji od knjiga, bila sam baš zrela, spremna za nešto mnogo veće. Disala sam slobodno. Pre toga bila sam u parnasovskom pubertetu, nezrela, kao i svaka devojčica, otac mi je radio u ministarstvu spoljnjih poslova i bio strašno škrt, strog i servilan. To je moja Rakić-Dučić faza. Bežala sam od voljenog, ali zatucanog i krutog oca birokrate, u kafane i bircuze, na ulicu, među decu i cveće. Družila se sa zvezdanim Disom, sa Simom sišla s uma u blistavi dan i nije mi žao. I ludnica je za čoveka, mislim, za ženu, sve treba probati, život je jedan. Posle prve ratne klanice, 1918. godine, kad su pale sve maske, bilo je lakše.

*Kako Vam je bilo posle Drugog svetskog rata?

U početku teško ali to je bilo i zbog opšte nemaštine. Kasnije je uspostavljen sistem vrednosti, kakav-takav, ne kao danas kada su sve pojeli novac i politika. Ali ponovo opis mog života mahom preuzimaju kruti ili netalentovani, kabinetski pesnici, oni koji ne vole život. Jedan se i ubio i postao model za hiljade epigona. Morala sam biti suzdržana i obazriva, izgubila se međuratna spontanost i lepota. Ima pesnika koji su me osećali dubinski, ali oni su skoro po pravilu bili van sistema, marginalizovani ili proganjani. Često sam ih tešila u njihovoj samoći, bili su moji posvećenici i prijatelji, da pomenem samo neke od njih, drage ljude: Miša Stanisavljević, Vujica Rešin Tucić, Milan Milišić, Predrag Čudić, Ibrahim Hadžić, Vojislav Despotov, Novica Tadić…

*Kako ste preživeli devedesete?

Photo: profimedia.rs

Osetila sam da više nikome nisam potrebna ovakva kakva jesam. Čeda Mirković je u „Prosveti“ otvorio ropotarnicu devalvirajućih i lažnih slika o meni, u ediciji „Savremena poezija“, svako je mogao da žvrlja po meni i nije čudo što su dizelaš Daniluška i Tiho De Brahe tu objavili svoja važna nedela. Politika i zločin u sprezi sa profesorima i pesnicima amaterima daju nakaznu sliku o mom biću. Devedesetih godina se falsifikovala moja biografija i lik, sveli su me na neku moju izmišljenu kosovsku babu, a znajte da ja tako glupu, ratobornu i religioznu baku nisam imala. I onda sam shvatila da neću još dugo. I eto, pretrajavam još malo u uspomenama, i još ne gubim nadu da će se pojaviti neki pesnik, pesnikinja, u čijim ću knjigama zaplesati slobodno i veselo kao nekad, u kojima ću zavrteti pamet i ovako stara nekom mladiću, jer on će videti pravu mene, gledajući u sebe.

*Imate li nešto kratko da poručite za kraj, i ako nas, ne daj bože, napustite?

Mladima želim više strasti i ostrašćenosti, bez kalkulacija, niste vi ničiji činovnici, nego ljubavnici, jezikom i telom, volite život, mislite o njemu, opijajte se njime, predajte se zanosu, to je glavno! Nema ničeg drugog. Ljubim vas!