Lektira, sredstvo za uništavanje dece

Photo: Moth Art

Osim što bi trebalo odustati od zloupotrebe osmoletki za gajenje filozofije međunacionalnog huškanja i domaćinskog smirivanja budućih radnih ljudi, i izbaciti neke naslove iz lektire za osnovnu školu, vredelo bi đacima dati i zanimljiviji i poetički osavremenjeniji spisak knjiga za srednju

Photo: Nikola Ilić

S jedne strane stalna kuknjava i čuđenje kako deca ne čitaju, s druge se zastareli i škodljivi školski program ne menja nabolje, naprotiv. Čuđenje se ispostavlja suvišnim (mada ni kuknjava nije najprikladnija). Kao i vezano za sve društvene sfere u Srbiji: oni koji se još zaprepašćuju svakodnevnim ispoljavanjima sistemskih nepravilnosti u svojoj okolini, zapravo nisu baš najinteligentniji. Stariji koji deci zvanično preporučuju lektiru vrlo svesno kombinuju mogući dečiji vidokrug sa konceptom sprovođenja nacionalne politike preko nejakih maloletnih pleća. Pošto sličan koncept u poslednjih dvadeset pet godina nije već mogao da se suvislo ustanovi tamo gde je prikladniji – na primer, u vladi ili parlamentu – lektira se pokazuje kao kusur za politiku, koja pošto u jednom pretpolitičkom, politikantskom socijumu, ne može da se ostvari po sebi, ostvaruje se u sporednim oblastima tako što im ne daje pravo na zaseban razvoj.

Naravno, mlađani od svega vide samo da im je lektira dosadna. Hrestomatije domaćih poslovica, koje inače dobrim delom nisu domaće, a u dobrom drugom delu su neprecizne ili neprimenljive na savremeni život, i pored pokušaja da pomognu da izvesna bića od malih nogu postanu zdravorazumski domaćini, mogu samo da im pokvare ideju o čitanju. Kao i ogromne količine pretkosovskih i kosovskih pesama pri čemu izostaje i objašnjenje veze između tog i današnjeg Kosova, ili je ono simplifikovano i tendenciozno. Paranoik bi rekao da je tolika količina epike puštena u zvanični pogon radi gajenja dečijeg nesnalaženja u svakodnevici i uvređenosti kao njihovog budućeg razumnog političkog stava. Ili to zapravo ne bi bio paranoik.

Školska lektira je tu i da poduči devojčice da valja da budu praktične. Da se one što pre lepo udaju a ne kao u Izbiračici Koste Trifkovića, inače im to nejako štivo ne bi bilo servirano u svojstvu negativnog primera već u šestom razredu. Ovako imaju sve uslove da se spreme na vreme i udaju se za prvog, bez mnogo biranja, gubljenja vremena i “filozofiranja”. Onako kako se Izbiračicom u šestom podržava suština ženskosti, u osmom se zavaruje bit mužanstva – epsko, domaćinsko i ratničko usmerenje – putem naslova Neka bude što biti ne može, izbora iz Gorskog vijenca Petra Petrovića Njegoša. Koji inače vrvi od poslovica. I od mešavine narodnog, povremeno kvarnog govora gde čak ni padeži tu i tamo nisu gde treba, srpskoslovenskog jezika i neizbrojnih rusizama. Pomislih da je poenta dajdžestiranog “izučavanja” Gorskog vijenca u osmom razredu još i u pravovremenom podučavanju đaka slavenoserpskom ili ruskom. Ipak nije: postojali bi i direktniji načini, kursevi, liturgije… Poenta je verovatno u tome da đacima bude otežano učenje srpskog jezika jer ipak nam ne trebaju budući birači sa previše mozga. Ili je možda ipak suština u tome što se dotični ep, pisan inače diskursom istine, završava trijumfom naše strane i potpunim pogubljenjem protivničke: idealno za buduće ratnike. Inače, iako je Njegoš bio obrazovan i govorio razne jezike, u njegovo doba tako crnobeli nacionalni romantizam već je bio poetički passe, ali pretpostavljam da se i to “vaspitno” samo uklapa.

Uzgajanje zrelog i kritičkog odnosa prema sopstvenoj naciji: Tomas Bernhard

Photo: blogspot.com

Osim što bi trebalo odustati od zloupotrebe osmoletki za gajenje filozofije međunacionalnog huškanja i domaćinskog smirivanja budućih radnih ljudi, i izbaciti pobrojane naslove iz lektire za osnovnu školu, vredelo bi đacima dati i zanimljiviji i poetički osavremenjeniji spisak knjiga za srednju. Koreni Dobrice Ćosića odveć su epska i dosadna tvorevina za srednjoškolce, osim što su poetički izvan svog vremena. Siguran sam da kad bi im bio predočen, gimnazijalci bi mnogo više voleli da čitaju zanimljivi i istinski moderni beogradski roman Došljaci (1910!) Milutina Uskokovića. Takođe bi bilo umesno uvesti u program neke knjige koje stvaraju čitaoce i koje klinci ionako vole: priče Čarlsa Bukovskog i Selindžerov Lovac u žitu, i tako ih ohrabriti da i dalje vrše samostalno izbore u svom životu. Možda bi trebalo odabrati i jedan roman Tomasa Bernharda, kao vaspitni u smislu uzgajanja zaista zrelog i kritičkog odnosa prema sopstvenoj naciji oprečnog upropaštavanju dece putem lektire podsvesnom ili svesnom poukom da pripadaju posebnom i drukčijem narodu protiv kojeg su sve vreme svi, i to bez ikakvog razloga.

*Autor je književnik iz Beograda