Dok je devojaka, momci će piti

U znak sećanja na Ferenca Juhasa, nedavno preminulog mađarskog pesnika koji je bio i ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu, e-novine objavljuju jednu Juhasovu pesmu, kao i pesmu Ibrahima Hadžića posvećenu Juhasu

Seoska elegija

Odoše i laste, i rode, sve ptice selice

nesiti, ta divlja trščara; minu leto, odseli se,

kao mladost, u nebesima boje dima bleštavo lepeće.

Vrana, vrabac, galeb u magli leleče.

Samo još čuvarkuća buja, slez, zatreperi

u prozorima božićno žito, kada kos onamo sleti.

Na ogradi petao sedi, ekseri rđom kaplju, kao da je svaka

božja letva klinom probijena šaka.

Po iščupanom peru susedovog petla inje se hvata,

Klin iz potkovice, srča, letos izgažena žaba

osušena, u blatu zamrznut trag pilića cveta, urodica,

iz bunara para leluja, u purpurnim maglama sunce, nekdanja iskri prskalica.

Photo: Goran Necin

Samo još čuvarkuća buja, slez, prazno je lastino gnezdo, duša gde mu je?

Na stubu sveti Jovan s dlanovima k nebu nasmešen samuje,

na prstima, na obrazima bele ptičje pege, suši se nečist ptica,

ipak mu nebeska pokornost zrači sa kamen-nasmejanog lica.

Vrana, vrabac, galeb u magli leleče.

Devojke se, popaljene, spremaju, brundaće bal doveče:

momci će omamljeni oko sutrašnje mlade obletati,

dok je devojaka, momci će piti, ko laste iz lokve, podvriskivati.

Kraći su dani, noći su duže, i staraca

muke u postelji, puše lule, nadahnutog žara sjaj palaca,

samo neka zimska muva zuji, u sobi uzdasi žalosti,

san ne dolazi, al će dug još biti, kad u smrti smiri ove kosti.

U zlatnim maglinama srp-mesec, nekada pun, ponire

do staraca koji se stenjući vrpolje muzika, vrisak dopire,

oni do jutarnjeg sna čeznu, gunđaju na muzike zvuke:

otvaraju li se njima još latice prkosa i ruže, višnje i jabuke?

                                                *Preveo s mađarskog Eugen Verber

Književno veče u Rimskoj dvorani

Sinoć je Ferenc Juhas,

Mađarski pesnik,

U „Rimskoj dvorani“

U Beogradu

(ili kako napravi lapsus jedan koji voli da pije po podrumima

pa kaza u „Rimskom podrumu“)

Čitao svoje pesme.

Taj starac

Bio je okružen tišinom

Kamenja, cigala

I maltera starog dva milenijuma.

Photo: Stock

Ali, svaka fuga i šupljina

Izgovarala je stihove rimskih pesnika

Koje su zidari, dok su podizali zidove, kao molitvu mrmljali.

A sam Ferenc, nalik

Na kakvu skromnu

Nadgrobnu stelu

Sa likom (brkovima, jakim obrvama, izdrljenim očima)

Sa polureljefa

Srpskog krajputaša

(ali bez šajkače),

Čitao je, srpskoj publici, uzbuđeno

Svoje pesme.

Dok je on izgovarao Bog,

Vaseljena, zemlja…

Dvoje starih, očigledno par

Veran jedno drugom do groba,

Kao pred kakvu kataklizmu

Uhvatio se za ruke.

Bilo je puno nežnosti u ovoj okamenjenoj slici.

I ovo stanje

(ako bi kakav iznenadni udes u ovom trenu

snašao pesnika i malobrojne slušaoce,

recimo da vulkan sa Avale

zatrpa posetioce „Rimske dvorane“,

ili da usled nekog tektonskog poremećaja

ovo mesto sklizne ispod reke Save),

Ličilo bi budućim arheolozima na kakvu tajnu sesiju

Na kojoj su okamenjeni ljudi

Raspredali

O ezoteričnim stvarima.

Budući istraživači s pravom bi

Ovu prostoriju

Mogli da nazovu ne ponovo „Rimska dvorana“

Već „Nova vila misterija“

Ili stvarni grob hunskog vojskovođe Atile

(ne ispod Tise već ispod Save),

Koji je dao da pored njega

Žive sahrane malobrojne posetioce

Ove književne večeri.

                                    30. IX 2006.

                                    Ibrahim Hadžić