Lavež i umiljavanje obolele kere

Dva slova govore više od hiljadu reči: Vojislav Šešelj na plakatu

Photo: Laura Lenbachova

Vojislav Šešelj širi se u Politici, ostali su tragovi manijakalne opšteprihvaćene hegemonije i nacionalistički snovi. Ostao je kontinuitet jurišničkog, bednog i podmuklog pisanja, ratnih zločina huškanjem i podjarmljivanjem (dobro zvuči) i štampanja ogavnosti koje su svojedobno E-Novine "preštampavale" (i to beše dobar posao). Ostali su i prigušeni zvuci Staljinovih orgulja u pozadini:

Pravi je čovek na pravom mestu, iako se izborni rezultati tek očekuju – Vojislav Šešelj širi se u Politici, intervju je, sudeći po pitanjima, pripremila osobno glavna i odgovorna urednica Ljiljana Smajlović (izvođač radova Dejan Spalović); vojvoda je, onako fajterski, ispreskakan, u napisu koji dotiče pinkovske visine (“U čemu je tajna stalnih promena Vašeg imidža/ Za mene nije ništa da se ošišam”). Nema baš mnogo dijaloga intervjuerke sa intervjuisanim, koji providno laže, falsifikuje, podmeće, preti, izgovara da će se Srbija pružiti do njegove granice Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica, pa se, u efektnoj smajlovićevskoj završnici prijavljuje da, kao i uvek, po zakonu, zbog izručenja rušitelja brane Peruča Božidara Đukića, ubije crnogorskog premijera Mila Đukanovića, kada se u Crnoj Gori uvede smrtna kazna.

Laje kera sebe radi, tobož’ reži i maše repom, kao Politika o državnom trošku, te dobismo naslov Bila bi sramota da me Vučić isporuči Hagu; malo se uplašio neustrašivi politlikvidator, pa provocira onog što će odlučiti o njegovoj sudbini: “Ja ne znam da li hoće ili neće, ali sam siguran da je na teškim mukama. Ukoliko bi me izručio Hagu, to bi za Vučića bila sramota i na njega bi bila bačena teška ljaga. Mislim da je bio zadovoljan kad je došao na vlast, jer je smatrao da su taj prljavi posao završile dosmanlije i da može da bude čist. Sad se pojavila opasnost da i on može da bude isprljan”.

Nije mi teško da se ošišam: Vojislav Šešelj, friziran

Photo: Tanjug/AP/Darko Vojinović

Još malo, da zapreti:

“Kakav bi efekat imalo vaše eventualno izručenje?

To je sada teško proceniti, ali mislim da bi SRS imao veći procenat na izborima, i to bi mogao da bude vetar u jedra radikalima, a naprednjacima bi smanjilo broj glasova.”

Šešelj još nije osuđen, računa se u Srbiji da je nevin, skoro k’o Momčilo Perišić, kao što su Srbi, inače – pitajte glodurku – nevini za to nešto klanja o državnom tainu. Država – Aleksandar Vučić – ne kaže da će ga izručiti na čitanje presude – pustimo sad pozivanje na sudove i zakone okrutnog agresora i gubitnika.

Optužnicu znamo, kao što smo znali i za srebrenički genocid, te za “dobrovoljnu humanu razmenu teritorija”: “Uvođenje restriktivnih i diskriminacionih mera protiv hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog civilnog stanovništva, uključujući osobe u Zvorniku, na ‘širem području Sarajeva’, u Mostaru i Nevesinju u Bosni i Hercegovini, ali i u delovima Vojvodine u Srbiji (naime, u Hrtkovcima, Nikincima, Rumi, Šidu i drugim mestima blizu granice s Hrvatskom), kao što su ograničavanje slobode kretanja, uklanjanje sa položaja vlasti u lokalnim institucijama državne vlasti i u policiji, otpuštanje sa posla, uskraćivanje prava na zdravstvenu zaštitu i samovoljni pretresi kuća, mučenje, premlaćivanje i pljačkanje hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila; deportacija ili prisilno premeštanje desetina hiljada hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila sa gorenavedenih teritorija i iz delova Vojvodine u Srbiji (naime, iz Hrtkovaca, Nikinaca, Rume, Šida i drugih mesta blizu granice s Hrvatskom) opisano u paragrafima od 31 do 33“.

Fašizam, naravno, Šešelj u glavnoj ulozi, višemilionska armija podržavalaca statira i, onako usput, proteruje i pljačka. Iz sremskog sela Hrtkovci sa tri hiljade glasača prognane su 722 nesrpske osobe, a među njima su i cele porodice. Svi prognani su “mrtvaci i bogati gastarbajteri”, upotpuniće u Haškom tribunalu nosilac liste Srpske radikalne stranke na predstojećim srbijanskim izborima.

Politika se ničeg ne seća: Vojislav Šešelj, davnih devedesetih

Photo: blogspot.com

Nema o tome u Politikinom komšijskom intervjuu, ostali su tragovi manijakalne opšteprihvaćene hegemonije i nacionalistički snovi. Ostao je kontinuitet jurišničkog, bednog i podmuklog pisanja, ratnih zločina huškanjem i podjarmljivanjem (dobro zvuči) i štampanja ogavnosti koje su svojedobno E-Novine “preštampavale” (i to beše dobar posao). Ostali su i prigušeni zvuci Staljinovih orgulja u pozadini:

“Kad će Srbija biti u granicama Karlovac–Karlobag–Ogulin–Virovitica?

Jednog dana će sigurno biti.

Kada?

Ko to zna. Siguran sam da će naši sinovi, unuci ili praunuci to realizovati uz rusku pomoć.”

Siti se ispričaše diktafon i vojvoda. Ima nade.

Niko pouzdano ne zna koliko ima nade za Srbiju u kojoj će, sasvim sigurno, preveliki broj amputiranih mozgova glasati za haškog optuženika. Koji o svojim nekadašnjim stranačkim drugovima ima jedino teške reči i optužbe: “Šalju bataljone u crnim džipovima i limuzinama iz Beograda, uz pomoć pešadije kratko ošišanih i ćelavaca, i tako vode narod na glasanje. Siguran sam da nemaju toliko džipova da okupiraju celu Srbiju”, propituje se vojvoda.

Photo: Goran Necin

Nije zaboravio. Verovatno pamti i pretnju smrti jednoj novinarki, zbog čega je bojkotovan i u tadašnjim relativno normalnim medijima (nije u Politici).

“Poverljiv” je status Vojislava Šešelja. I njegovi saradnici koje traži Tribunal su u nekakvom statusu. Reč je o trajnom stanju nedodirljivog državnog razloga za nacionalizam. Za pravdanje zbog pomahnitalih, glasnih i nesputanih kreatura, za neizručenje ubica sa nakićenim epoletama, ili impoznantnim bankovnim računima. Onih što se ne daju, jer će valjati u nekom zamišljenom unutarstranačkom obračunu.

Nema izbora na kojima će izgubiti različiti pojavni oblici neizlečive bolesti.