Radoš Bajić – čovek

Pristao na vansudsko poravnanje: Radoš Bajić, izuzetak

Photo: www.novosti.rs

Sudija Vladimir Vrhovšek bio je poražen činjenicom da tužitelj E-Novina pristaje na vansudsko poravnanje; bol, tuga, jad, patnja na licu dupeuvlakača, kakva scena

Normalan čovek se ne odriče prava da komentariše sudske odluke, a još manje ponašanje sudija; u ovoj priči nema presude, ponašanje sudije će se preneti probranim ružnim rečima. Glavni lik u ovoj priči trebalo bi da je, i po logici posla kojim se bavi, Radoš Bajić, glumac i reditelj, čovek koji je tužio e-novine. Da se ne lažemo, pogrešili smo, ali nekako smo, pritisnuti brojnim tužbama (kraj vladavine retrogradne, antidemokratske, koruptivne i neljudske Demokratske stranke dočekali smo sa 32 tužbe njenih poremećenih eksponenata), mislili smo da može, nekako, i bez parničenja, izvinili bismo se, razumeo bi. Neka bude i stid, nećemo detalje, da ne vređamo ponovo, preneli smo tuđi tekst o navodno nemoralnom prikupljanju novca za seriju “Ravna gora” u dijaspori. Naslov je bio naš, što će stalni čitaoci razumeti. Reč koja presuđuje.

Težak dan, kao stvoren za saznanje da će e-novine biti najozbiljnije uzdrmane – imamo insajdersku dojavu da ćemo biti kažnjeni “sa 400 ili 500.000 dinara”. Već na putu ka Timočkoj – redakcijsko stratište na beogradskom Crvenom krstu – vrteo sam po glavi mogući scenario, tirade profesionalca Bajića, istinski ga mrzeći svakim korakom sve više. Mrzeo sam, postumno, i reditelje koji su ga angažovali, Zdravka Velimirovića, (drugorazredni partizanski Vrhovi Zelengore nije me dotakao ni kao klinca), Živojina Pavlovića (Zadah tela, Na putu za Katangu, nepotrebni izdaci), Hajrudina Krvavca (Partizanska eskadrila, tu tek nisam mogao da smislim našeg tužitelja), mislio sam da može jedino da bude Sekula (Sekula i njegove žene, Sekula se opet ženi…), ili da kreira ono.

Mi se izvinili, on prihvatio: Radoš Bajić, čovek

Photo: blogspot.com

Poslednjih godina Radoš Bajić je za mene, blago rečeno, personifikacija svih političkih stavova sa kojima se ne slažem. Ono što piše u Politici ne podnosim, kao i tu štampanu stvar. U Bajićevim tekstovima zrači žal za provincijalnom, plotskom, duboko zaustalom, antimodernom Srbijom; stilski (i moralno) doteraniji od glavne urednice, Bajić samouvereno uvija opasne ideje u zanimljive patriotske arhaizme koji padaju kao melem na ranu Politikinog nacionalno osvešćenog, neskriveno oštećenog čitateljstva.

Ljigavi uvlakač Vrhovšek

Vratimo se na scenu, Bajićevu je slavu toga dana u potpunosti zasenio jedan naturščik, teško mi je da priznam, ipak mi je ovo posao, nemam dovoljno dara da opišem reakciju kojoj smo svedoci bili tužitelj, tuženi (glodur e-novina Petar Luković), dva advokata, nezainteresovana zapisničarka i ja.

Pre neuspešnog pokušaja, mala pauza. Priznajem, nisam ljude “čitao”, kako vole da kažu sveznalice koje glume iskusne tipove, tako nisam uspevao da provalim ni kakav je čovek sudija Višeg suda Vladimir Vrhovšek, odnosno koliku će nam kaznu odrezati i koliko meseci ćemo teško preživljavati. Znao sam jedino to da je uvlakač, beskičmenjak, ljiga koja je bila po volji još gorem ološu, ministarki Snežani Malović i budak-dražićevcu Slobodanu Homenu. Da pripada (Vrhovšek) onoj manifestaciji života koja nepogrešivo oseća kako valja ispravno, poželjno, profitabilno misliti i delati.

Jedna me stvar čudila u njegovom ponašanju – neskrivena mržnja čoveka koji uživa u odmazdi, uživa u procenjivanju tuđeg posla, kakav god bio. Obično su do bola učtivi, pamtim jednog zlikovca koji je mom drugu Nešiću i meni sudio po Zakonu o informisanju, taj je bio ljubazan do bola, kao da treba da ga zaposlim, čak mi je i opštu uplatnicu poklonio (“Izvoli, Bojane, iznos od 50.000 možeš da uplatiš ovom uplatnicom, tu ti je i broj”). Mrzi ovaj Vrhovšek, ne može da se uzdrži, preti, zabranjuje. Poziva se na nekakav pravilnik koji je doneo predsednik Suda, ista fela, koji, protivustavno i protivzakonito, zabranjuje izveštavanje. Htedoh da izgovorim baš ovo, ali, se uzdržah – samo mi još treba da me u redakciji okrive za bar stotinak hiljada (od anticipiranih pola miliona, da se ne šalimo).

I dalje ne volimo Ravnu Goru, ali Radoš nam je simpatičan: Sa snimanja serije

Photo: blogspot.com

Naravno da sam izvestio sa dana prvog, te da je sudija pročitao izveštaj. Rekoh da sam njegovo upozorenje shvatio kao rutinsku operaciju, poput pitanja (ovo sam samo mislio, to će na jednom suđenju reći glavni urednik) “Šta ste po činu”. Nije me kaznio, očito je sve ostavio za firmu.

Dolazimo do najavljenog prelomnog trenutka u priči; Vladimir Vrhovšek, Štulić bi rekao sav u seksu, kaže: “Dužnost mi je da pitam može li da dođe do vansudskog poravnanja, do pomirenja!”.

“Kaži, Radoše da te još duša boli, pa da ‘apsim”, ćuti ovaj deo V.V.

Presuđeno, u ime naroda

Već vidi sebe kako diktira “kažnjava sa 400.000 dinara”. Glavni urednik Luković ubeđuje sebe (“Misli na nešto lepo”) u prolaznost života kao takvog, izgovara da e-novinama nije bio cilj da vređaju Radoša Bajića i da bi redakcija pristala da se tužitelju izvini, pod njegovim uslovima. Sudija Vrhovšek (videti prethodnu rečenicu) raspoložen kao da je video Homena i njegovu stisnutu pest, misli o još novijoj reformi pravosuđa i sebi u Apelacionom, zašto ne i u Vrhovnom sudu. Možda o Tužilaštvu za ratne zločine, jutarnjoj kafi sa Brukom, Vukčevićem, možda i o Ministarstvu, svi putevi vode u Nemanjinu.

‘Ajd’ i ovo da završimo: “Imate li Vi, Bajiću, nešto da kažete?”

“Kažite da nemate, uzmite novce, pa da proslavimo”, ne kaže Vrhovšek.

Pred susret sa Bajićem: Ulaz u Viši sud, Timočka

Photo: Bojan Tončić

Radoš Bajić (iz beležaka): “Nisam ja ovde zbog novca, nisam ni kao uvređeni umetnik. O seriji ‘Ravna gora’ mnogi su pisali najružnije, pa i same e-novine. Nisam ja e-novine zbog toga tužio. Oni su preneli tuđi tekst, ali su stavili u naslov da sam ‘maznuo pare’. Nisam ja ‘maznuo’ nikakve pare, nisam ja ‘maznuo’ ništa! (B.T, ne izgovara: ‘Razvaliće nas ova gnjida od sudije!’). Moja porodica zna za ove uvrede, one ostaju trajno, ostaju za moju decu, unučad. Ovde sedim dva sata u prisustvu čoveka koga sam cenio kao novinara, ali koji me je uvredio. To jeste duševna bol, ma šta vi o tome mislili. Ponavljam, nisam ovde zbog novca (B.T, ćutke: ‘Neće, valjda, sad ovo da pogazi’), nego da kažem da mi je teško, da se tako ne postupa s ljudima, da to ne smeju da rade. Nisam ‘maznuo’ nikakve pare, razgovarao jesam, sa ljudima iz dijaspore, da prihvate moj scenario, da delom finansiraju snimanje serije. Da sam ‘maznuo’ pare, serija bi bila snimljena!”

Održa nam lekciju: Radoš Bajić

Izvor: blogspot.com

Tragedija vansudskog poravnanja

Vrhovšek se uozbiljio, pita s nevericom da li to znači tragičnu sintagmu “vansudsko poravnanje”.

“Da, pristajem”, kaže Bajić.

Ta žalost ne može da se odglumi, ta nesreća, beznadežnost, bol, tuga, patnja. Ode zamišljeni dispozitiv, ode poetsko dupelizačko obrazloženje, tačno su ti rekli, nisu te slagali, sve dupelizačke avenije prolaze preko Timočke, a ovaj “Selo se češlja” pokvari posao.

Taj Radoš Bajić bio je prema nama čovek. Uvredili smo ga, zloupotrebili smo moć koju nam daje uređivanje medija. On je platio i sudske troškove, i snove Vrhovšeka, i našu nesmotrenost. Tražio je jedino da objavimo njegovu priču o tome kako je sakupljao novce za seriju “Ravna gora”. Piše dobro, a to što nam je dao bilo je, zaključili smo, toliko interesantno da bismo objavili i bez “vansudskog poravnanja”. O ulozi Tomislava Nikolića (ne u klanju, u finansiranju), o vremešnim ravnogorcima kojima se nije svidelo kako je prikazao četnike, o partizanima u mirovini koji su tražili da se serija ne prikazuje, iako nisu videli ni kadar.

Radoš Bajić nam održa lekciju. Odustao je i postao junak jednog od retkih sporova koji nismo izgubili. Budući da smo se izvinili, ostaje da u ovoj odjavi kažemo kako ovu epizodu nismo zaboravili.