Izvor: rtv.rs

Ljiljana Jokić Kaspar, književnica i kolumnistkinja, autorka mnogih televizijskih emisija kulturnog, dokumentarnog i obrazovnog programa RTV-a, preminula je juče u 66. godini života u Novom Sadu

Objavila je knjigu priča “Ampula noćnog leptira” i četiri romana: – “Ne propusti nikad trikove čarolije”,”Četiri male žene”,- “Ćelavi psi” i “YU File”. Njena proza uvrštena u desetak antologija srpske književnosti i prevedena na mnoge jezike.

Ljiljana Jokić Kaspar bila je dugogodišnja kolumnistkinja našeg portala. Njene briljatne analize u kojima je bespoštedno secirala sva zla u našem društvu bile su dugo godina zaštitni znak e-novina.

+++

U znak sećanja na Ljiljanu Jokić Kaspar ponovo objavljujemo jednu njenu kolumnu iz aprila 2010. godine.

Srbija, država nepravde

Zlo bira slabe i nezaštićene

Terao me đavo onomad da posle napornog dana, lišenog medijskih sadržaja, uključim televizor. Ponoćne vesti TV B92 su javile da je, od strane NN lica, na tribinama stadiona ranjen navijač fudbalskog kluba Crvena zvezda.Tu groznu vest doživela sam neočekivano mirno, ali mi je u trenutku saznanja da je neko nedužnom psu odsekao sve četiri šape i ostavio ga da ugine u mukama, načisto pozlilo! Dugo nisam zaspala razmišljajući dokle može stići bolesno društvo poput našeg i kakvi ljudi žive oko nas.

Sve godine koje su ostale za nama sa svim zločinima i ratom pomerile su nam mozak, a „mirnodopska“ iživljavanja psihopata se nastavljaju. Bilo je protekle nedelje mnogo reči o slučaju sakaćenja nedužne životinje, a već sutradan se dogodio slučaj klanja rotvajlera pred očima vlasnika. Podlac je, pre no što će zabiti nož, pomazio psa, tek toliko da stekne njegovo poverenje. Ubica je brzo otkriven i uhapšen, a preti mu robija od tri godine. To ćemo tek videti! Pre nekoliko godina monstrum koji je zavezao svog psa za automobil i vukao ga dok nije uginuo, dobio je uslovnu kaznu. U Srbiji je, tvrde mnogi svedoci, ubijanje životinja na sadistički način sasvim uobičajena pojava. To što se u proteklom ratu radilo ljudima, sada se radi životinjama. Kada se i u kom trenutku sa životinja prelazi na ljude, znaju psihijatri i psiholozi. Monstrumi i psihopate koji muče životinje veruju da će izbeći kaznu jer u Srbiji ni ljudski život nije svetinja, a kamoli život psa ili mačke. Kosmička pravda ne postoji, patnja bira slabe i nezaštićene, a na nama je da ih zaštitimo. Kako kad ljudska žgadija u svemu ima prednost nad dobrima u Srbiji?

Photo: wordpress.com

Srbija je mračna, nepravedna država skrojena da satre, popljuje i zanemari sve što liči na normalno, ljudsko, moralno, etično, pošteno i pravedno. Svakodnevno se sprovode raznovrsna iživljvanja nad ljudima. Poslednji drastičan primer je slučaj prodavačice brze hrane iz Niša, koju je inspektorka Poreske uprave slagala, dovela u zabludu i navela na prekršaj, ne bi li se okoristila i sebi obezbedila veću platu! Podlo, bez truna savesti i morala, koji minut posle isteka radnog vremena, zamolila je prodavačicu/vlasnicu kioska da joj proda pljeskavicu za bolesno dete. Ko bi odbio? Kada je, dobivši pljeskavicu, pokazala svoju legitimaciju, iživljavala se i uživala u mukama žene koju je bezočno prevarila. Tortura inspektorke trajala je čitavih tri sata, tvrdi oštećena. Kaže da je molila i plakala da joj zbog kršenja zakona (prodaje hrane posle isteka radnog vremena), ne oduzima dozvolu jer joj je to jedini posao kojim izdržava porodicu, ali inspektorka-lažljivica je ostala neumoljiva. Šta se posle dogodilo ovoj ženi poznato je – kisok je zatvoren, a ona je u međuvremenu doživela moždani udar i infarkt. Oštećena je odlučila da tuži inspektorku. Javnosti je poznato ime oštećene, ali je ime inspektorke ostala tajna. Ono što je potpuno neprihvatljivo je stav njenih neposrednih pretpostavljenih. Ni prekora ni opomene! Dobili smo šturo i nemušto objašnjenje republičkog inspektora kako njihovi službenici dobro rade svoj posao. Moj zaključak je da ih zabole za slučaj. Važno je sačuvati svoje radno mesto i moć preko koje će neki sadistički maltretirati male ljude. Koliko je prekršitelja zakona među vlasnicima ozbiljnijih restorana i kafića možemo samo pretpostaviti, ali ih niko ne dira. Tvrde da redovno plaćaju reket. Bivši vlasnik kafića koji se zapalio u Novom Sadu kada je stradala grupa mladih, zaradio je dugogodišnju robiju, dok inspektorima koji su dali odobrenje za rad kafića nije pala dlaka sa glave. Država koja nekritički štiti svoje činovnike nije nikakva država, već brlog u kome je samo moćnicima dobro.

Photo: www.viceland.com

Sve se može kad se hoće, pa je tako i napadač na Velimira Ilića ekspresno osuđen u roku svega dva meseca od trenutka kada je Ilića udario pesnicom u glavu. Bravo za sud i sudije, ali taj isti Velimir Ilić nije nikada osuđen zbog napada na novinara usred TV emisije. Oslobođen je krivičnog postupka, ali je osuđen da zbog udarca plati odštetu novinaru. Prošlo je sedam godina, a on nikako da plati, kaže da nije dobio presudu. Verujem mu jer ne znam da je ikada neki političar odgovarao za neku nepodopštinu ili kršenje zakona. Spas im stigne u poslednji čas ili se sudski procesi odugovlače u nedogled.

Nije čudo što je odbačena i tužba protiv pisca i akademika Dobrice Ćosića zbog širenja verske i nacionalne mržnje, koju je svojevreno podneo Helsinški odbor za ljudska prava. Ćosić je nedodirljiv i može da radi šta hoće. On je iznad zakona, štiti ga država i konkretni ljudi koji su ga promovisali u oca nacije. Jadna su deca takvog oca. On je primer da je sve moguće u Srbiji. Model i mustra političke, mentalne i duhovne travestije. Po tom modelu živi i diše srpska politička elita. Ko se još čudi što će se danas ministar Dinkić, koji se nekad tako vatreno borio sa ideološki i politički suprtostavljenim idejama SRS, udružiti sa Majom Gojković i njenom novom strankom? Vreme je izbrisalo tragove nepodopština i zala, treba gledati u budućnost i ostati na vlasti što duže. Ko još pamti patnje žrtava rata i zločinačke politike, zlo i stradanja miliona? Ups! Malo smo se zajebali, ali ubuduće ćemo raditi drugačije. Onaj ko to ne prihvata, neka propadne! Ko im ne veruje i ko nije sa vlašću u harmoniji, najebao je. Vlastodršci veruju da je narod stoka koja mora sve izdržati. Kada su preživeli devedesete izdržaće i neuporedive dvehiljadite, živeći u virtualnoj demokratiji koja važi za povlašćene. Sadašnji zakoni važe za obične male ljude koji se redovno kažnjavaju za sve moguće prekršaje, neplaćene poreze i slično.

U odnosu na prošlost, oko nas vlada i privid blagostanja. Prodavnice su pune kao oko, ima svega, pa i slobode govora, osim ako se neki političar ne prepozna u kakvom satiričnom tekstu, kao što se u jednom prepoznao pomenuti Velimir Ilić. Nema više nestašica i rata, ali nema ni nade da će ovakvo stanje ikada proći. Na životnoj sceni je samo praznina u kojoj odzvanjaju oholost, nadmenost, glupost, neznanje i beda. Verujem da smo i mi razočarali one koje smo izabrali da nas povedu u bolju budućnost. Zato nas guraju od sebe kao razočarani makroi, verujući da još uvek ima naivnih i nezbrinutih duša na ulici.