Referendum o evropskoj budućnosti Srbije

Izborni referendum o članstvu u Evropskoj uniji: Aleksandar Vučić, gotovo neupitni izborni favorit

Photo: TANJUG/Nemanja Jovanović

Uprkos brojnim malicioznim i uglavnom površnim tumačenjima i objašnjenjima, odluka o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji bila je jedna od najtežih i najsloženijih koje je Aleksandar Vučić u svojoj političkoj karijeri morao da donese. Ambivalentnost situacije u kojoj se srpski premijer opredelio za opciju vanrednih izbora i to uprkos stabilnoj većini u Parlamentu i dominantnoj podršci birača koju on i njegova vlada uživaju, posledica je veoma složenih okolnosti i prilika u kojima se srpsko društvo danas nalazi. Te protivrečnosti, koje je Vučić okarakterisao kao “društveni sukob” koji je od samog početka pratio rad ove vlade, bilo je moguće videti kroz brojne, uglavnom veštački kreirane afere i sukobe vođene preko naslovnica i previše uticajnih domaćih tabloida, čije uzroke treba tražiti u interesima podzemnih centara moći kojima je Vučićeva vlada očigledno uputila ozbiljan izazov

Gotovo dve godine duga paradoksalna situacija u kojoj je vladavina, po svim političko-matematičkim parametrima, jedne od najstabilnijih vlada u novijoj istoriji Srbije konstantno bila praćena veštački kreiranim aferama i konstantnom proizvodnjom utiska o imanentnoj nestabilnosti političkog sistema zemlje, svoje razrešenje će dobiti na vanrednim parlamentarnim izborima. U kompleksnoj kalkulaciji između potencijalnih troškova i dobiti, Aleksandar Vučić na kraju je prelomio da je, zarad očuvanja stabilnog proevropskog kursa njegove vlade, neophodno raščišćavanje postojeće situacije u novoj izbornoj utakmici. U javnosti je, međutim, ostalo prilično nejasno zašto se Vučić, bez nekog snažnijeg pritiska, odrekao komforne pozicije u kojoj su se on i njegova vlada trentuno nalazili?

Strateško političko partnerstvo: Angela Merkel i Aleksandar Vučić

Photo: Tanja Valič/Tanjug

Jedno od prvih obrazloženja, koje je i sam premijer više puta iznosio, bilo je konstantno osporavanje koje je dolazilo od strane kako opozicionih partija, tako i onog dela intelektualne javnosti i civilnog sektora koji bi, u nekim idealnim uslovima, zbog vrednosti za koje se javno zalažu, trebalo da podržavaju proevropsku politiku aktuelne vlade. Uprkos činjenici da je Vučićeva vlada postigla nesporne rezultate na polju evropskih integracija, politike regionalnog pomirenja, rešavanja bolnog kosovskog pitanja, ekonomske stabilizacije, vraćanja spoljnopolitičkog kredibiliteta praćenog nepodeljenim priznanjima iz celog sveta, uključujući i MMF kao najrelevantnije finansijske institucije čije je mišljenje ključno za zadobijanje poverenja ozbiljnih stranih investitora, ti rezultati su konstantno bili osporavani i nipodaštavani, a neretko i direktno opstruisani upravo iz onih društvenih i političkih krugova koji su se poslednje dve decenije zalagali za ostvarivanje tih istih ciljeva. Iracionalno udaljeni od okvira realpolitike, iracionalno tumačeći postojeću stvarnost u koordinatama “sve ili ništa” i konstantno dajući prednost ličnim i personalnim animozitetima prema predsedniku vlade naspram očiglednim i neporecivim rezultatima koje su on i njegov kabinet postigli, takozvani prodemokratski krugovi su uložili sav svoj uticaj u veštačko stvaranje i cementiranje nepomirljivih antagonizama između tog dela javnog mnjenja i aktuelnih vlasti.

Paradoksalno, u istom frontu sa onima koji su Vučićevu politiku osporavali zato što, po njihovom viđenju “nije bila dovoljno proevropska” (iako je ona na evropskom putu dosegla do tačke koja je pre samo par godina bila potpuno nezamisliva), našli su se oni koji su aktuelnog premijera Srbije napadali sa potpuno suprotnih pozicija – zbog toga što je, po njihovom uverenju, vodio “evrofanatičnu i prozapadnu politiku”, “izdao Kosovo” i “okrenuo leđa bratskoj Rusiji”… Osim patološke mržnje prema ličnosti i politici Aleksandra Vučića, kao zajedničkog imenitelja ovih po svemu drugom nepomirljvo suprotstavljenih grupacija, ono što je i jednima i drugima zajedničko jeste izuzetno mala podrška u srbijanskom biračkom telu, zbog čega su po pravilu i jedni i drugi za svoje stavove i aktivnosti sponzore i podršku tražili u inostranstvu – jedni u ranije stvorenim koruptivnim vezama sa pojedinim zapadnim birokratijama, a drugi među moskovskim promoterima novih imperijalnih ambicija Rusije na Balkanu.

Nova dimenzija odnosa na Balkanu: Istorijski susret albanskog i srpskog premijera

Photo: Tanjug/Rade Prelić

Pa ipak, uprkos velikoj medijskoj halabuci, aktivnosti ove neformalne neprincipijelne antivučićevske koalicije nisu mogle ozbiljnije da ugroze bitisanje i uzdrmaju rad postojeće vlade. Ali ono u čemu su svakako imali uspeha, bilo je stvaranje međuprostora za ozbiljnije udare na vladu koje su inicirali i logstički podržavali pojedini sivi centri moći unutar zemlje, čiji uticaj počiva na sprezi domaćih tajkuna, odmetnutih državnih struktura, delova tajnih službi, organizovanog kriminala i njihovih medijskih eksponenata oličenih u onome što je poodavno poprimilo formu medijske mafije. Igrajući na kartu inherentnog fanatizma dve osnovne grupacije Vučićevih protivnika, mračni centri moći su i jedne i druge uspešno iskoristili kao jeftine instrumente za napade na vladu koja ih je, samo u prošloj godini, lišila ilegalnih prihoda u vrednosti od preko milijardu evra, koji su se mimo svih proračuna, “niotkuda” pojavili kao višak u budžetu tokom 2015. godine.

Pod dirigentskom palicom odmetnutih delova službi i njihovih finansijski moćnih poslovnih partnera, angažovan je i treći ešalon Vučićevih protivnika koji je, zbog svojih karakteristika i pozicija koje zauzima u samom državnom aparatu, bio u poziciji da nanese najozbiljniju štetu u radu vlade i čije su postojanje i delovanje, po svemu sudeći, predstavljali dominantne razloge koji su premijera nagnali na upuštanje u novu izbornu avanturu. U ovom slučaju reč je o prikrivenim i manje prikrivenim Vučićevim protivnicima koji dolaze iz redova same Srpske napredne stranke i krugova okupljenih oko samog premijera, a koji se u javnosti licemerno predstavljalju kao njegovi tobož najveći prijatelji i saveznici. Upravo zahvaljujući delovanju ove, po svojim dometima i ciljevima, izuzetno opasne grupacije koju je, zbog njene prikrivenosti najteže identifikovati, Vučić se u prethodnom periodu suočavao sa nizom afera i konstantnom proizvodnjom atmosfere nestabilnosti. Treba se samo prisetiti brojnih epizoda tokom kojih su u javnosti na delu bili stvaranje svojevrsne ratne psihoze, potom otvoreni pritisci za ulazak u besmislenu i preskupu trku u naoružavanju sa Hrvatskom, priče o “državnom udaru” koji su navodno pripremali potpredsednica Vučićeve vlade i to u dogovoru sa Predsednikom Republike, brojne afere sa pričama o navodnom prisluškivanju, praćenju i korupciji, ali i privatni tabloidni rat u koji su bili uvučeni i pojedini ljudi iz Vučićevog kabineta…. Sve te veštački kreirane afere bile su praćene konstantnim bombardovanjem javnosti teorijama o navodnoj zaveri zapadnih vlada za rušenje Vučića, širenjem ksenofobije prema migrantima i iracionalnog straha o milionima njih koji će, pod navodnim pritiskom iz Evropske unije, trajno biti smešteni u Srbiji!

Priznanje za politiku reformi i modernizacije: Aleksandar Vučić tokom susreta sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom u Beloj kući

Photo: Tanjug/AP

Aktivnosti pojedinih ljudi iz neposrednog okruženja premijera i njegove vlade, najčešće su bile usmerene protiv ključnih prioriteta njegove politike – evropskih integracija i regionalnog pomirenja kao preduslova za stvaranje stabilnog ambijenta koji bi privukao ozbiljnije strane investicije u ovaj deo sveta. Koliko su daleko išle spletke i intrige čiji je glavni cilj bio zaustavljanje evropskih integracija Srbije, svedoče i nikad razjašnjena afera “Dron” koja je trebalo da spreči Vučićeve susrete sa albanskim premijerom Edijem Ramom, kao i histerija i pozivi na prekid svih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom koji su usledili nakon incidenta tokom Vučićeve posete memorijalnom centu u Potočarima. Vrhunac licemerja ovih lažnih saveznika Vučićeve vlade, a zakletih protivnika politike koju je ona vodila, dogodio se tokom afere “državni udar”, kada je medijskim plasiranjem podlih konstrukcija o zapadnoj zaveri za rušenje srpskog premijera, Vučiću kao rešenje predlagano njegovo političko samoubistvo u vidu definitivnog napuštanja politike evropskih integracija i okretanja Srbije ka iracionalnom i, realno nemogućem, vojnom i političkom savezu sa Rusijom. Pritisak ove grupe prikrivenih i, navodnom podrškom vladi, zaodenutih protivnika Vučićeve politike, naročito se pojačalo poslednjih meseci od kada je postalo jasno da će Srbija otvoriti prva pregovaračka poglavlja sa EU i kada je njihovo delovanje dobilo neformalnu potporu od strane interesnih grupa okupljenih oko vojno-uvozničkog lobija, koji su od srpskog premijera i vlade, na nimalo uvijen način, zahtevali izdvajanje za ovdašnje prilike astronomskih suma za nabavku naoružanja iz Rusije pravdajući to, sa stanovišta stvarne ugroženosti bezbednosti Srbije, potpuno irelevantnim naoružavanjem i modernizacijom hrvatskih oružanih snaga.

Svestan da bi svaka dalja kohabitacija sa nelojalnim elementima unutar samog sistema i vladajućih političkih, partijskih i bezbednosnih struktura samo dodatno oslabila ionako samo prividno stabilnu poziciju njegove vlade, logično je bilo da Vučić potraži spas na izborima kao polju gde je on zapravo politički najjači i izvorištu sa kojeg on crpi svoj politički autoritet i moć. Iako posve logična, ta odluka je bila skopčana sa mnogobrojnim rizicima i potencijalno negativnim posledicama. S jedne strane, uprkos odličnim pokazateljima o Vučićevoj popularnosti među biračima, postoji veliki broj faktora koje je teško kontrolisati, a koji bi ovu matematiku mogli da deformišu u jednom ili drugom smeru. Dakle, uprkos zavidnoj popularnosti i podršci koju uživa, ne postoji garancija da će Vučić uspeti da ponovi uspeh sa prethodnih izbora što ga potencijalno može dovesti u poziciju da novi kabinet bude politički još nestabilniji od postojećeg. Tome treba dodati i rizik od višemesečnog zastoja reformi koji je, opet, mnogo manja opasnost od zastoja koji bi usledio u narednoj predizbornoj godini ili u godinama slabe koalicione vlade koje bi usledile nakon toga. 

S druge strane, predizborne ankete govore da bi nakon ovih izbora gotovo izvesno u parlament mogle ući i antievropske stranke – Šešeljevi radikali i desničarsko-klerikalna koalicija DSS-Dveri. Ulazak ovih, u osnovi ksenofobnih, antievropskih i šovinističkih stranaka u Parlament, preneo bi značajan deo postojećih društvenih antagonizama u samo središte zakonodavne vlasti što bi u dobroj meri oslabilo poziciju Parlamenta, a samim tim ozbiljno ugrozilo i njegovu veoma važnu ulogu u predstojećem pregovaračkom procesu sa EU. Uprkos ovom nimalo poželjnom efektu, treba naglastiti da nije bila prirodna ni dosadašnja situacija u kojoj taj deo glasačkog tela u Srbiji uopšte nije bio zastupljen u najvišem prestavničkom telu, što je taj deo političkog spektra usmeravalo ka vaninstitucionalnim oblicima delovanja. S obzirom da je reč o ekstremizmu i nasilju sklonim ljudima, ulica je bila i ostala najgore moguće mesto za artikulisanje i ispoljavanje njihovih političkih stavova.

Može li Vučić ponoviti izborni rezultat od pre dve godine: Srpski premijer prilikom proslave prethodnog trijumfa

Photo: Tanjug/Srđan Ilić

Osnovna dilema sa kojom se Vučić suočio prilikom donošenja odluke o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, bilo je pitanje da li su baš izbori najefikasniji mehanizam za suprotstavljanje podzemnim centrima moći i njihovim instrumentima, a s obzirom na okolnost da oni svoju moć nisu ni stekli izlaskom na izbore već manipulacijama i infiltracijama unutar samog sistema zbog čega je pod velikim znakom pitanja da li se baš izborima mogu poraziti ključna žarišta otpora koja su sabotirala rad Vučićeve vlade. Pa ipak, uprkos očigledno ograničenom dometu izbornih rezultata na dešavanja na tom, po svemu sudeći ključnom, polju postojećeg društvenog sukoba, Vučić će novim izborima dobiti priliku da, najavljenim pročišćavanjem sopstvenih redova, novi mandat i novu rundu sudara sa podzemnim interesima, direktno suprostavljenim nacionalnim interesima Srbije, dočeka znatno ojačan i u okruženju lojalnijih i, zadatim političkim ciljevima, privrženijih kadrova. Ukoliko bude pokazao tu vrstu odlučnosti i, kao što je i sam najavio, ovu priliku iskoristi za stvarno i dubinsko jačanje idejnih i personalnih temelja svoje proevropske politike, ovi izbori bi mogli postati sudbonosni za budući razvoj Srbije i odskočna daska za njen istorijski iskorak u pravcu modernizacije i članstva u klubu najnaprednijih evropskih nacija. Da li će ta prilika zaista biti i iskorišćena isključivo zavisi od podrške srbijanskih glasača i onoga što će Aleksandar Vučić sa tom podrškom učiniti.