Predizborno umivanje balkanskog kasapina

Od stvarnog dželata do lažne žrtve: Slobodan Milošević, simbol politike destrukcije

Photo: SENSE

Desetu godišnjicu od smrti bivšeg srbijanskog diktatora Slobodana Miloševića, pojedini konzervativni i nacionalistički orijentisani beogradski štampani mediji iskoristili su za nove pokušaje reinterpretacije i prekrajanja istorije. U tu svrhu smišljeno je plasirana nova zamena teza kojom se želi prikriti zločinački karakter Miloševićevog režima i na potpuno novi i iskrivljeni način predstaviti uloga Haškog tribunala i onih koji su, nakon čitave decenije ratova i zločina, Miloševića napokon priveli pravdi. Tako su, pretežno nacionalističkom javnom mnjenju bliski, listovi „Politika“ i „Večernje novosti“, nimalo slučajno, dan uoči godišnjice smrti balkanskog kasapina objavili gotovo identične tekstove u kojima su, nakon punih 15 godina, iznenada „otkrili“ do sada nepoznato ime državnog sekretara koji je potpisao odluku o Miloševićevom izručenju Haškom tribunalu. Iako je cilj iznenadne reaktuelizacije ove vesti, stare „svega“ 15 godina, jasni već na prvi pogled, između redova se nazire i ko je procenio da mu njeno vaskrsnuće danas ide u prilog, odnosno ko stoji iza nakaradnog scenarija njenog plasiranja

Izručen uprkos protivljenju Ugrice: Politika tuguje za Miloševićem, 15 godina kasnije

Photo: screenshot

Površni čitalac beogradskih nacionalističko-konzervativnih listova “Politika” i “Večernje novosti” (što je glavna karakteristika ubedljive većine njihovih konzumenata), mogao je u četvrtak da pomisli da su se redakcije ta dva štampana medija najzad fuzionisale i pod dirigentskom palicom uredničke dvoglave aždaje Ugrica-Dmitrović započele zajedničku odsudnu bitku za “otkrivanje prave istine” o izručenju Slobodana Miloševića, u Srbalja vazda mrskom, Haškom tribunalu. Tako se dogodilo da perjanice ratnohuškačkih medija devedesetih, nakon punih 15 godina taktičkog ćutanja, u istom danu “slučajno” otkriju ko je i pod kojim okolnostima potpisao odluku o predaji Miloševića Hagu. Iako je reč samo o odluci kojom je operativno sproveden prethodno donet zaključak Vlade Srbije koji je potpisao njen tadašnji predsednik Zoran Đinđić, preživeli magovi medijskih manipulacija iz Miloševićeve kuhinje, predstavili su do sada nepoznatog nekadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde kao osobu čiji je, navodno pod pritiscima iznuđen, potpis imao ključni značaj u tim kritičnim trenucima!

Tako je, prema navodima “Politike”, koja je čitavu priču zasnovala na dokumentu koji joj je “božjom rukom pravde” nekako dostavljen iz strogo čuvanih državnih arhiva, odluku na osnovu koje je Slobodan Milošević 2001. godine izručen Hagu, potpisao činovnik čiji je identitet javnosti do sada bio potpuno nepoznat: Dragan Vulić, pomoćnik tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića za zatvore, a sada beogradski penzioner o kojem “Ministarstvo pravde nema ažurnih podataka”. Tako je “Politika”, upadljivo i napadno sugerišući svom čitateljstvu da Ministarstvo pravde nema ama baš nikakve veze sa objavljenim dokumentom, “otkrila” da je Vulić tu odluku “bio primoran” da potpiše nakon što su to odbili istražni sudija u postupku protiv Miloševića Goran Čavlina, ali i tadašnja, Koštuničinom DSS-u prilično bliska, predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero.

Ocenjujući način na koji je Milošević predat Tribunalu kao “svojevrsni presedan” i “odluku punu kontroverzi”, Politika je na krajnje podmukao način proturila već toliko puta viđenu kvazilegalističku tezu koju je svojevremeno protažirao Vojislav Koštunica, a po kojoj je prilikom Miloševićevog izručenja postupano protivno ustavu i zakonima Srbije, koje je čitavu deceniju ranije, po svojoj meri i prohtevima, krojio upravo Slobodan Milošević kako bi za sebe i svoju porodicu obezbedio nekažnjivost nakon povlačenja sa vlasti. Umesto da se bavi Miloševićevom ulogom u izazivanju ratova i počinjenim zločinima devedesetih, uključujući i sopstveni ratnohuškački doprinos zločinačkom poduhvatu balkanskog kasapina, “Politika” je iznova naglasak stavila na puki formalizam i zakonitost i to sve u zemlji potpunog i permanentnog bezakonja. Iako je u ovom slučaju, kao najočiglednija meta podmetnut široj javnosti nepoznati činovnik Minsitarstva pravde s početka dvehiljaditih, više je nego jasno da je u pitanju pokušaj da se ubijenom premijeru Đinđiću pripiše delovanje koje se može okarakterisati kao rušenje ustavnog poretka zemlje, čime bi se, u krajnjoj instanci, opravdalo tadašnje destruktivno ponašanje Vojislava Koštunice i DSS, kao i sve one posledice koje su iz takvog njihovog delovanja proizašle počev od pobune Crvenih beretki pa sve do ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije.

Suza suzu sustiže: Ratko Dmitrović orošava svoju ratnohuškačku prošlost

Photo: screenshot

Na istoj frekvenciji i rame uz rame sa Politikom, u odbranu Miloševićevog prava da nikada ne odgovara za zločine do kojih je njegova politika dovela, našle su se i, za šovinističke ispade uvek spremne, “Večernje novosti” pod upravom Ratka Dmitrovića istaknutog predstavnika ratnohuškačkog novinarstva iz devedesetih godina. Dalje razrađujući unapred zadatu temu, “Novosti” su objavile tekst pod naslovom: “Dragan Vulić: Muči me godinama što sam pomogao Slobino izručenje”, u kojem se prenosi navodno pokajničko priznanje penzionera Vulića koji 15 godina kasnije tvrdi da je, kao bivši pomoćnik ministra pravde, samo bio službenik koji je ispoštovao odluku vlade. “Živim sa žigom jer neko hoće da predstavi kako sam imao ključnu ulogu”, zavapio je Vulić ne otkrivajući kako je posle punih 15 godina ušuškane anonimnosti, njegov slučaj baš sada ugledao svetlost dana. Vulić, međutim, nije pojasnio ni sa kakvim to žigom živi u poslednjih 15 godina, osim ako u njegovoj moralno-mentalnom poretku privođenje zločinaca predstavlja veći zločin od razloga zbog kojih se privode.

“Čujte, niko se tada nije radovao, ni likovao. Svih ovih godina muči me zašto sam se našao na tom mestu u to vreme. Nikada se nisam bavio politikom. Naravno da sam imao dilemu kad sam potpisivao akt, jer je to bila pravno i tehnički prva takva situacija. Ali, ministar mi je objasnio da je Vlada po Ustavu zadužena da preduzima mere kada su ugroženi bezbednost i interes zemlje i da u takvim situacijama nije potrebna sudska odluka”, rekao je u svoju odbranu Vulić odgovarajući pred streljačkim vodom Dmitrovićevih novinara.

Iako se od listova o čijem sadržaju odlučuju Ljiljana Smajlović i Ratko Dmitrović bez ikakve dileme oduvek i moglo očekivati da pre ili kasnije otvoreno stanu u odbranu lika i dela Slobodana Miloševića i njegove zločinačke politike, ono što je u ovom slučaju posebno zabrinjavajuće jeste očigledna okolnost da iza ovog koordinisanog delovanje stoje, predizbornom kampanjom previše opterećeni, centri političke moći bliski samom vrhu aktuelnih vlasti. I mada se plasiranje ovakvih priča donekle može pripisati nastojanju vladajuće Srpske napredne stranke da na svoju stranu privuče što veći broj desničarski orijentisanih birača, za čije glasove se bori veliki broj partija sa tog dela spektra političke scene, vrh SNS-a kao da ne shvata da u toj složenoj i veoma osetljivoj političkoj igri ipak postoje određene granice i crvene linije koje se ne prelaze bez trajnih posledica po buduće političko delovanje. Jedna je, primera radi, stvar stalno ponavljati ispraznu floskulu da Srbija nikada neće priznati Kosovo, dok je potpuno drugačiji značaj i smisao one politike koja aktivno radi na praktičnom potkopavanju i negiranju te nezavisnosti.

Potrebna jasna ograda od pogrešne kampanje: Aleksandar Vučić, između svojih sledbenika, loših savetnika i političke realnosti

Photo: Janjić Nikola

Isto tako, potpuno je drugačiji značaj politički motivisanog prećutnog priznavanja, odsustva negiranja ili pak tek stidljivog pominjanja zločina počinjenih devedesetih, u odnosu na otvoreno veličanje i aboliranje politike koja je dovela do njih. Oko karaktera i posledica politike koju je kreirao, personifikovao i predstavljao Slobodan Milošević ne sme i nikada neće biti moguće postići kompromis! Bilo kakva relativizacija njegove uloge u krvavim dešavanjima u vreme raspada bivše Jugoslavije jednaka je ponovnom oživljavanju te iste politike sa svim negativnim posledicama koje je ona donela kako narodima u regionu, tako i nacionalnim interesima države Srbije. U tom smislu i ključni predstavnici aktuelne vlasti u Srbiji, uključujući i samog Aleksandra Vučića, koji su na ovaj ili onaj način bili deo Miloševićeve politike devedesetih, biće u budućnosti prihvatljivi u političkom životu samo u onoj meri u kojoj budu bili u stanju da se otvoreno ograde od svojih tadašnjih uverenja i zabluda, ali i da u praksi dokažu privrženost idealima nove evropske Srbije. Na tom planu neće im previše koristiti providno, samo naizgled prikriveno, flertovanje sa ultranacionalistički nastrojenim delovima javnosti, kao ni plasiranje priča poput ove koju su Ljiljana Smajlović i Ratko Dmitrović jedva dočekali da objave na stranicama listova koji su im, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, od strane te iste vlasti povereni na upravljanje.