I da se Evropska unija raspadne, Rusija nam nije alternativa

Photo: Stock

Biće da evrointegracije, okreni-obrni, za nas zaista „nemaju alternativu“. Zato je od neizmerne važnosti da tim putem nastavimo – jer je to u našem (a ne u tuđem) najboljem interesu. Budemo li u tom poslu uspešni, a da bismo bili uspešni moramo na prvom mestu biti iskreni (prema sebi, dabome), onda samo formalno članstvo neće ni biti od presudnog značaja. Premda bi, morate priznati, bilo glupo i suludo da ga se odreknemo ukoliko bismo već stigli nadomak njega, i to nakon tolikog prevaljenog puta

Otkako se rasplamsala kriza unutar Evropske unije, neretko se od strane nacionalista rusofilske provenijencije – a kakvi pa drugi ovde postoje?! – čuje teza kako se moramo okrenuti Rusiji, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što će se EU ionako raspasti; a da je, kao, situacija u Uniji normalna, onda bi nastavak evrointegracija možda i imao nekog smisla. Sa drugog pola ideološkog fronta im od evrofanatika stiže bespotrebno nervozan odgovor da se raspad Unije jednostavno ne može dogoditi, kakve je god krize potresale.

Kao prozapadno, a time i proevropski nastrojen, ali ne i evrofanatik, neću se usuditi da tvrdim kako je EU imuna od sopstvenog raspada. Ta se opcija, nažalost, ne može isključiti i bio bih slep kod očiju, a i politički infantilan, ako bih je nekritički odbacio kao nemoguću. Znači li to onda da se slažem sa rusofilima glede potrebe okretanja Rusiji? Naravno da – njet.

Photo: blogspot.com

Jer čak i kad bi se EU kao međunarodni politički blok stvarno raspala – ili u negativnom smislu deformisala do neprepoznatljivosti – to Rusiju ni na koji način ne bi učinilo pogodnom alternativom. Sa ili bez Evropske unije, postoji, i postojaće i dalje, nešto što se zove „politički (pa, ako hoćete, i civilizacijski) Zapad“; i dalje će postojati i Sjedinjene Američke Države, najverovatnije i NATO kao vojno-politički savez (makar u okrnjenom sastavu), ali i pojedinačne države razvijene (zapadne) Evrope na koje se u svakom slučaju vredi ugledati mnogo pre nego na Rusiju (ili Kinu, svom njenom „ekonomskom čudu“ uprkos).

Nemam, sa druge strane, ništa protiv najboljih mogućih odnosa sa Rusijom, posebno u sferi ekonomske saradnje i trgovine, ali isključivo na način koji ne ugrožava naš stateški put na (gorepomenuti politički) Zapad. A pogotovo ne spadam u one koji, kako bi dokazali svoje prozapadnjaštvo, zahtevaju da Rusiju tretiramo kao neprijatelja. Dokaz u prilog tome je i tekst u kojem sam onomad podržao odluku naše vlade da se ne pridruži zapadnim sankcijama Rusiji. Jednostavno, bez obzira na svoje nedvosmisleno prozapadno opredeljenje, smatrao sam, a smatram i danas, da to ne bi bilo u interesu Srbije. Trudim se, naime, da na politiku, naročito spoljnu, gledam strogo pragmatično, bez emocija i ideološke zaslepljenosti.

Sada ću reći nešto što će se rusofilima možda još više dopasti: iako podražavam takozvani „evropski put“ Srbije, ne mogu poreći da mi hiperbirokratizovana struktura EU prilično ide na nerve, baš kao i pojedina njena nimalo liberalno-protržišna pravila iz domena ekonomske politike; iz tih bi razloga najverovatnije i sam bio protiv pristupanja Srbije Uniji, samo kad bismo, jebiga, ispunjavali jedan jedini, ali neophodan uslov: da smo, poput recimo Švajcarske, kadri da sami, to jest oslonjeni na vlastite snage, svoju zemlju uredimo onako kako su uređene najreprezentativnije države Zapada u pogledu ne samo ekonomskog standarda ili tehnoloških dostignuća, nego i – a što je opet sve uzajamno povezano – institucionalne stabilnosti i političke zrelosti.

No, budući da ništa od toga niti jesmo niti imamo šanse da bez pomoći spolja postanemo, biće da evrointegracije, okreni-obrni, za nas zaista „nemaju alternativu“. Zato je od neizmerne važnosti da tim putem nastavimo – jer je to u našem (a ne u tuđem) najboljem interesu. Budemo li u tom poslu uspešni, a da bismo bili uspešni moramo na prvom mestu biti iskreni (prema sebi, dabome), onda samo formalno članstvo neće ni biti od presudnog značaja. Premda bi, morate priznati, bilo glupo i suludo da ga se odreknemo ukoliko bismo već stigli nadomak njega, i to nakon tolikog prevaljenog puta.

A vama rusofilima ionako ni tada niko neće moći zabraniti da i dalje budete slepo zaljubljeni u vašu „matušku“. Nije to ništa strašno, nauči živ čovek da se nosi i sa mnogo težim „bolestima“.